Marinov zeleni sako

Marin je dosao u Amsterdam 10 minuta ranije nego sto je planirano:) U zelenom sakou koji sam mu poklonio neke 2000-te kada smo se i poslednji put videli....

Marin je dokaz za sta su sve blogovi korisni i da nas Google precizno indeksira :)

Marin je moj prijatelj iz vojske, doktor lingvistike i sef katedre na Filozofskom fakultetu u Zagrebu ...bivsi ambasador Hrvatske za Finsku i Estoniju i buduci ambasador iste u Alziru ....

Marin je rasejani profesor, izuzetno britkog uma, visoki intelektualac i covek koji ponekad ne zna kako se ponasati u obicnom zivotu ..Mozda bas u tome lezi njegova genijalnost , ali ja se ne bi usudio dve nacrtane ovce poveriti mu na cuvanje.....I mislim da Marin to i zna... I mislim da Marina i nije mnogo briga sta drugi misle o njemu.... A znam da Marin ceni misljenje svojih prijatelja ... I znam da prijatelji cene Marina, onakvog kakav jeste ...

Poslednji put sam ga video negde u aprilu 2000-te godine kada je iz Pariza renta-car-om stigao 5 minuta pre pocetka moje premijere u pozoriste ... i tada se veza nekako i prekinula..ne iz nekih vrlo vaznih razloga ili nesuglasica ili svadja ...niposto ..jer ipak smo mi prijatelji....jednostavno Marin je pogubio sve adrese i telefone, mi smo mu jos par godina slali cestitke za Bozic i Novu Godinu, a zatim lagano prestajali, jer od Marina nije bilo glasa ....

Zivoti su prolazili, 12 godina se istopilo sve dok na blogu nisam pronasao jedan komentar koga cu u celosti citirati :

"Anoniem 23 april 2011 08:27

Postovanje Nenade,
Marin je i nas prijatelj, a sebe sam prepoznao u toj vojnoj priči kao da sam bio tamo.
javite mi se na mail jbakran@ffzg.hr pa ću vam poslati Marinovu adresu...
Srdačno, Jura Bakran, Zagreb"

Naravno da sam se iznenadio , naravno da nisam verovao ..ali ipak ...sutradan ujutro pronadjem i ovo u mailbox-u

Dragi moj Nenade,

Da, ja sam. Marin. Zadnjih trideset i sest sati zivim ubrzano i usporeno. Istovremeno. Srce je tuklo brzo, pa bi onda gotovo stalo. Tek bi san uspio smiriti moje promjene raspolozenja. Sada kada imam tvoju adresu, gotovo da ne znam odakle da krenem. Mozda zato sto ne znam niti kamo bih trebao / zelio ici…

Ipak, krenut cu danas od samoga kraja jer je mozda 'najtehnickiji', a opet nuzan za razumijevanje zadnjih dogadja i reakcija na te dogadjaje. Dakle, u cetvrtak navecer bio sam na veceri kod mojih prijatelja Vlaste i Jure (ona radi sa mnom na Odsjeku za lingvistiku, a njezin muz na Odsjeku za fonetiku), i to nakon povratka iz Pariza, kamo sam s Vlastom vodio trideset i pet nasih studenata na studijsko putovanje. Krenula vecera, lagana zafrkancija oko raznih vise ili manje zgodnih dogadjaja iz Pariza, kad mi Jura kaze da njihova kci, Ema, sutra ujutro (dakle, jucer - petak) ide na tjedan dana u Amsterdam. A ja, pomalo u sali a pomalo ozbiljno, kazem da ako slucajno u nekom drustvu bude s nekim umjetnicima, neka pita za Nenada Urosevica, mojeg prijatelja iz vojske. I tada Vlasta ukuca u Google tvoje ime i prezime i doda rijec 'reditelj', da pokaze tvoju fotku svojoj kceri, ako ona uopce postoji na internetu. Ja joj odmah kazem da nece naci, jer sam ja vec trazio stotinu puta. Ali - Vlasta ipak nadje neke fotke i ja te prepoznam na jednoj! Sutradan, dakle jucer ujutro, sjednem za kompjutor i ukucam isto sto i Vlasta. I ne nadjem onu fotku, ali nadjem da Nenad+Urosevic+reditelj postoji na jednom blogu. Kliknem i - otvori se tvoj blog s fotkom i jos nekim informacijama. Krenem citati i vec nakon prva dva retka prepoznam tvoj stil, tvoje igre rijecima, tvoj nacin razmisljanja i razrade 'teme'…
....primijetim dio o Parizu, oci mi se zamaglile. A onda poceh citati o tvojem dugu prema domovini - i tada moju zamagljenost zamijene suze… Osjetih napetost i olaksanje. Napetost zato sto sam bio svjestan da bih vrlo, vrlo skoro morao moci doci do tebe, olaksanje zato sto sam (nadam se: tocno) shvatio da je i tebi zao sto smo se 'izgubili'.

Moram priznati i meni je srce tada brzo tuklo, pa gotovo stalo....Docekao sam ga na aerodromu, proveli smo tri dana zajedno u Amsterdamu...Tri dana puna smeha,emocija, sete,radosti, ozbiljnih razgovora,sale,vojnickih dozivljaja.. I moram ti se Marine zahvaliti sto si potpuno ozbiljno shavtio ono sto sam ti napisao u mail-u ,koji mozda ,takav rasejan, nisi ni procitao ...Ali !!!
Blogovi postoje da se citaju pa cu i ovde ponoviti:

Dragi moj prijatelju,
uveren sam da su prava prijateljstva kao vina ...ne treba ih otvoriti prerano ,a ne treba niti flasu zaboraviti i pustiti da je prekrije prasina ... Eto mislim da je vreme da je otvorimo i polagano uzivamo u ukusu ...

Ja sam u vinu uzivao...nadam se i ti ....