Vajka ili kako sam polozio vozacki

Moja je majka umrla 24.6.1996 godine..imala je 63 godine ...kao i svaka majka cekala je da se oprosti sa mnom, da me vidi posle 2 godine , a zatim je sklopila oci i otisla samo 10 dana od kako sam se vratio sa odmora u Holandiju...tiho i necujno preselila se sa zemlje na nebo..i jos je uvek tamo...bdi nadamnom, cuva me ...
Zvanicni uzrok smrti "ciroza jetre" i nako bi pomislio ..alkohol , ali moja majka u zivotu nije popila ni jednu kap...
Jetra joj je stradala od zuci, zucni kanali su se skoro okamenili, zapusili i mada su je na vreme operisali, jetra je bila toliko ostecena da nije izdrzala.... Nezvanicni izvestaj smrti ...rat...emocija...briga..ludilo u zemlji koja se raspada....

Moju je majku ubila emocija ...njena jaka, ponekad nekontrolisana emocija... a brinila se Vata,da tako se zvala....Vata.... za sve i za svakoga, i sa razlogom i bez njega,binula se kako ce kritika oceniti moju predstavu,da li ce se Dejana, moja sestra ikada udati, da li ce ona ikada postati baka, da li je Milinko stavio kiseli kupus u dobru kacu, da li su komsije skupile para da plate telefon....Eto moja se Vajka brinula i za vazne i za nevazne, i sa razlogom i bez njega , ponekad preterivala, ponekad gusila svojom ljubavlju, jednostavno receno ..bila je kao i sve majke....

nikada nisam verovao u zivot posle smrti, u ono nesto misticno, neobjasnjivo..izmedju jave i sna ...u neke sile koje su u stanju da uticu na coveka i njegovo ponasanje , spiritualnom snagom... nikada... do dana kada sam polozio vozacki ispit u Holandiji, tacnije 6 marta 2003....

Moja je voznja i polaganje ispita posebna prica, a kako se sve ove price preplecu i sazimaju u jednu pocecu od pocetka ...

"Kucanje na pisacoj masini i voznja automobila je svakodnevna potreba a ne luksuz!" rekao je za jednim od zajednickih ruckova Djordje Vukotic, otac jedne od mojih bivsih devojaka.
Crnogorac, slep,bez jedne ruke,a aktivan profesor istorije u 11 beogradskoj gimniziji.Izuzetan covek, ali tezak kao crna zemlja.

Bilo je istine u njegovim recima, nisam mu se mogao suprostaviti, ali znajuci da je moj poziv specifican,da noci provodim u pijankama sa glumcima,odlucio sam da voznju ostavim za kasnije , jer sesti za volan sa casicom u ruci , nije bilo bas pametno....
Kucanje na pisacoj masini sam savladao prilicno brzo, sa dva prsta, novinarski,a za voznju sam pomislio , u Beogradu uvek ima taxija, a i ne zuri mi se bas toliko ....

Djoke i njegovih reci sam se setio 1995 ili 1996 gidine u Holandiji , kada mi je ova svakodnevna potreba bas postala neophodna...i naravno upisujem voznju, u nadi da cu jednoga dana i poloziti....posle otprilike 100 casova,ogromne sume novca i 5 nepolozenih ispita u roku od 3 godine ,koliko je trajalo ovo mucenje, postajem polako svestan da nikada necu poloziti vozacki ispit, da cu biti uskracen za jednu od "svakodnevnih potreba" dvadesetog veka.

Nema veze, pomislih, ipak sam naucio da kucam, i to na staroj Olimpiji, koju je moja majka dobila od svoje majke,moje bake, kada je ova boravila u americi,gde je negovala svoju bolesnu tetku,kako bi joj mogla pisati pisma... ali to je sasvim druga prica...
Dakle, udaranje po staroj Olimpiji ostaje mi kao nasledje od Djoke,inicijatora,bake,snabdevaca, i majke, a voznja,.... boze moj, pa i u holandiji ima taxi-ja, samo sto su malo skupi ...

I sa ovom mislju nosio sam se sve do pocetka 2003 kada je moj sef, mali debeli grizli,poceo sve vise da mi zvoca i zakera, kako to da nemam vozacku dozvolu? Naravno njemu je u intersu bilo da polozim ispit , da bih mogao ici i na lokacije po citavoj Holandiji, Holandski altruizam je vrlo poseban, i aktivan kada njima nesto treba, ali o tome drugi put...

Na ove provokacije moga malog debelog sefa,morao sam odgovoriti i sam provokacijom , pa mu predlozih sledece:
da svakog petka dobijem placeno 2 sata,a da za to vreme idem na casove voznje, u roku od tri meseca...bar da izvucem neku korist od svega ovoga, kad ne mogu i placene casove ;) kada se to sabere i oduzme izadje mu 24 sata placenog rada a ja nisam u firmi.!?
Naravno, Huub, tako se zove debeljko, ne bi bio Huub, da ne doda tome i sledece :"u redu, ali moras da polozis, ako ne polozis uzimam ti od godisnjeg odmora duplo od toga sta sam ti dao ...prosta racunica, moj veliki jezik , 24 puta 2 je 48
znaci izgubio sam 6 dana godisnjeg ukoliko ne polozim vozacki iz prve... Ko me je terao da se puvakam i predlazem nesto ..sada moram da pristanem...
I sledeca tri meseca, sa glupavim instruktorom koji mi je samo stajao na kocnicu, hrabro i uporno vozim , trosim svoje pare, zivce i vreme, misleci da cu ostati samo kod jedne "svakodnevne potrebe", opljackan za 6 dana godisnjeg odmora....

Posle prilicnog mucenja,svadja sa instruktorom ,i sa samim sobom, dolazi i taj sudnji dan ...6 mart 2003 ....dan jos jednog od mojih poraza, mislio sam....
Noc pred ispit sam sanjao svoju majku, ne znam vise kako, ali znam da sam je sanjao... I pre nego sto sam seo u kola pomislio sam i naglas rekao ..."Ako te negde ima, ako si tu i ako mozes, pomozi mi da polozim voznju ! "

Izgledalo je da moje zelje, molbe, preklinjanja, nece biti od pomoci ...posle samo 5 minuta voznje gasi mi se motor na semaforu, ....agonija pocinje, pomislio sam, a i kog ce mi vraga vozacka dozvola, samo cu negde nekoga ubiti.... nisam ja za to ...Egzaminator cuti, nista ne govori, gleda u ona svoja ogledala i pusta me da se mucim i preznojavam.Palim motar i nastavljam da vozim dalje ... ispit traje otprilike 35 minuta, za mene citava vecnost....vozim, gledam, znojim se ...minuti kao sati , vecnost...razocarenje...stid ..sve se mesa u meni ,cekam samo da kaze .."vracamo se... " u citavoj agoniji dozvoljavam sebi da mi se motor jos jednom ugasi, ovoga puta dok sam stajao u koloni i cekao zeleno svetlo....Ponovo ga palim i opsujem na srpskom, a egzaminator me upita sta sam rekao, "previse je vulgarno da bih mogao da prevedem", rekoh "ali verujte mi upuceno je na moj racun a ne na Vas". Fugura se samo nasmeja i rece "hajdemo polako nazad"
Kada se vratismo i kada sam parkirao auto, uzalud trazeci moga instruktora, koji se negde izgubio...ulazim sa figurom u njegovu kancelariju i spreman za strasni sud sedam na stolicu ispred njegovog biroa....Figura prvo seda, popunjava neki formular, nesto pise, pita gde mi je instruktor,a zatim ustaje i pruza mi ruku "cestitam" rece, a ja .....zanemeo, mislim ovaj je potpuno poludeo ....ili me zeza ......

Vozim vec sedam godina....zahvaljujuci svojoj majci, duboko uveren da mi je ona pomogla...toga 6 marta 2003 godine....

Sanjam je sve redje, nazalost, a mislim na nju sve cesce ....... I verujem , verujem da postoji zivot u tunelu....da postoji nesto, neka sila,neka energija ..neko ko odozgo vidi sve ....


proslo je 15 godina a kao da je bilo juce