kako sam oduzio dug domovini....

Svi muskarci, koje ja znam mrze vojsku..i svi muskarci koje znam se rado secaju vojske ...
nelogicno , znam .ali istinito .Tako i ovo piskaranje ne bi bilo potpuno bez mojih "vojnickih"dana. Godine koju sam bacio...i za koju mi je najzalije da je prosla tako kako je prosla ...
Vojsku sam mrzeo..iz dna duse ...odugovlacio sam sa odlaskom do poslednjeg dana..ipak 4 maja 1986 , ne svojom voljom, nego odlukom drzave odlazim na odsluzenje vojnog roka u Leskovac...
Bio sam svestan sta me ceka, ali ta besmislenost i gubljenje vremena je prevazilazila sva moja ocekivanja. U to sam se vreme zabavljao sa Snezanom . i zahvalan sam joj sto me je i sacekala, da izadjem iz vojske. Zahvalan sam joj i za rastanak na zeleznickoj stanici i za posete koje je redovno uprilicavala za tu dugu i nestretnu godinu moga zivota.

U vojsku sam otisao sa skoro punih 27 godina, oformljen kao licnost, bogatiji za nesto zivotnog iskustva od mojih sapatnika, drugova vojnika, dece od 18,19,20 godina...U vojsku sam otisao sa definisanim misljenjem o vojsci. U vojsci mi je bilo zbog svega toga jako tesko ...
Kao na odsluzenje zatvorske kazne ..odlazim u Leskovac,svestan da cu potrositi godinu dana , da cu je baciti, a ko zna sta cu za uzvrat dobiti ...
Dobio sam ...naviku da perem noge hladnom ,ledenom vodom...prijatelja , koga sam opet i izgubio, vecitu mrznju prema pivu i napolitankama, spoznaju da smo okruzeni raznim neprijateljima, kako sam ja bio u Leskovcu ,u pogranicnim jedinicam, nas neprijatelj su bili Bugari,nocne more od vojnicke spavaonice i krikova,zvukova koji dopiru iz nje nocu ...
Dobio sam saznanje da je i u vojsci dozvoljena prevara,da i u vojsci ima manjka, mita i korupcije, protekcije ,veza i vezica...

Mislim da se posle dva dana dana proculo da sam pozorisni reditelj....jer sam se hitno morao javiti dezurnom majoru .... i dobio naredjenje da odaberem materijal, glumce,(vojnike koje nikada u zivotu nisam video) i da napravim priredbu za neko glupo vojnicko takmicenje ...
Dobio sam i dozvolu za izlazak u grad...tacnije u dom JNA gde cu odrzavati probe...
Dobio sam i prvog neprijatelja, koji ce me mrziti do kraja odsluzenja, porucnika kome se imena ne secam, ali koji me je prozvao pred celim strojem i provokativno upitao sta sam radio sinoc u gradi ..i ko me je pustio ....????
Na moj odgovor da sam otisao u dom jna pod naredjenjem majora...kome se imena isto ne secam,
i da cu to uraditi i danas i sutra , jer pripremam priredbu...crven kao rak ..porucnik mi je postao neprijatelj ..za zivota... I tako meni neprijatelji nisu bili Bugari ,nego moje staresine ..ali ne mojom krivicom ....

U vojsci ne vole Beogradjane , a eto ja sam dosao iz Beograda, u vojsci ne vole intelektualce ...a i to sam bio ...u vojsci mrze umetnike ...Desetari koji se izdiru na mlade vojnike vicu "staaaaa glumisssss", ne znajuci uposte sta je gluma ...
I tako sam ja za moje staresine postao "glumac"...
Ocajan ,premoren,izgubljen u toj novoj sredini ,situaciji pronalazim jos jednoga ocajnika ..u mojoj ceti profesora lingvistike iz Zagreba, moga jedinoga prijatelja iz vojske i posle vojske , Marina....Brzo smo se nasli, i postali nerazdvojni,Marin je bio tih i povucen ,mislim jos vise zatecen i prenerazen od mene...No sve je lakse u dvoje ...pa je i nama vreme lakse i brze prolazilo razgovarajuci o razlikama srpskog i hrvatskog jezika, umetnickim dometima Ljubise Ristica i
maestralnim ulogama Radeta Serbedzije...
Vremenom smo stvorili svoj svet..nas mali mikrokosmos u zicama kasarne, uspeli smo da dobijemo vojnicki klub , biblioteku i razglas u nase ruke ...mi smo bili zaduzeni za kulturno umetnicki zivot u kasarni "ledine" u Leskovac...
Marin je pokusavao da me nauci francuski, bez uspeha, jer premoren i slomljen psihicki i fizicki nisam bio bas vredan djak ... Ja sam Marina izvlacio u grad,molio svoju baku da se predstavi kao njegova, a Dejanu, svoju sestru , kao Marinovu zarucnicu ...
Odlazili smo u grad da jedemo, normalnu hranu , "leskovacki voz" odlazili smo i da pijemo, lose vino i los whiskey ..tek da na trenutak zaboravimo nasu stvarnost ... da se tek na trenutak nadjemo u Parizu( Marinovom omiljenom gradu) ...ili u u nekom od pozorista (u kojima sam ja drzao probe)... Davali smo i primali , iskustva, dane, krize i radosti .. Bicu patetican ako kazem da bez Marina ne bih podneo vojsku, jer covek se kako tako navikne na svako zlo, ali u tome ima istine ...Nasa je simbioza funkcionisala ....
Za sve ostale smo bili cudaci,retke zverke, glumac i profesor..ali su nas vremenom ostavljali na miru , nasi saborci vojnici,i nasi desetari ...u pocetku zbog "marlbora" koji smo im delili, pisama koje je Marin pisao u zamenu za ciste carape ili gace, a kasnije jer su uvideli da smo dva potpuno razlicita sveta od njih, ali da se mozemo prilagoditi i razumeti ih...

Za staresine smo bili opasnost,"pain in the ass" nisu nas voleli, iskoriscavali su nas , secam se Marin je morao da prekucava citave knjige, ko mu je kriv sto je priznao da zna slepo da kuca, a ja sam morao u pivo da im pricam kakve su mlade glumice , jesam li sa nekom spavao i kakve su u krevetu ...Zahvaljujuci mome poznansvu sa jednom , u to vreme jaako popularnom , mladom glumicom, duge kovrdzave crne kose, dobio sam i svoje prvo i jedino nagradno odsustvo , 7 dana.. Moja je zaluga bila sto se doticna pojavila na priredbi, otpevala dve pesme i izrecitovala nesto patriotsko i pateticno...upoznala sa kapetanom koji mi je probijao glavu sa pricama o njoj...
Ljudi moji, da ste videli taj sjaj u ocima , polupijanog , glupog kapetana, kada mu je pruzila ruku i rekla dobro vece , gospodine kapetane... budali nije smetalo,sto mi se obracala sa "gospodine"a bio je "drug"... Ipak kako bilo da bilo ...taj jedan telefonski poziv,i njeno razumevanje za moju situaciju, put u Leskovac, vredelo je 7 dana nagradnog odsustva, zbog izuzetnih doprinosa u Jna...

Ne znam da li je to uposte moguce...ali nas kapetan cete nas je isterao iz cete i zabranio da spavamo u spavaonici , jer nam kreveti nisu bili dobro namesteni... Na nase ogromno odusevljenje spavali smo tri noci u vojnickom klubu...imali smo i madrace i cebad, najzad tisina i mir.. i mogli smo leci kada smo hteli... Taj isti kapetan nas je posle tru dana pitao gde smo na postrojavanju i na prebrojci??? "Pa izbacili ste nas iz cete, druze kapetane" rekao je Marin .. na sta se ovaj izdrao i rekao da se mozemo vratiti u cetu , i da je "kazna"prosla ????

Odmarsirali smo i nas prvi pravi mars ..od 40 km, bili na terenu, jeli iz vojnickih porcija i zaradili postovanje od nasih saboraca, kada smo im delili najlon kese , za duboko zamrzavanje, koje su sluzile kao zastitnik za manjerku, ili ti vojnicku porciju ... Sistem veoma prost , ali jako efikasan ,ubacis kesu u porciju..odes na kazen, dobijes hranu u porciju, pojedes, izbacis kesu i porcija ti je cista !!!! Stedi i vodu, koje je bilo malo na jednom takvom marsu, a o vremenu ustedjenom na pranju da ne govorim .....

Zahvaljujuci Marinu i njegovim poznanstvom sa Oliverom Mlakarom , koji ga je dosao posetiti, kada je vodio izbor Mis Proleca 1987 u Leskovac, sedeli smu u prvom redu ove veoma vazne manifestacije , na ocigled svih oficira i podoficira , koji su nas opet sa mrznjom gledali i pitali odakle nam karte, ko nas je pustio u grad itd.... A sve je bilo legalno, karte od gospodina Olivera, dozvola od dezurnog oficira ,koji je zadihan uleteo u vojnicki klub i uzviknuo ..."Marine , imate posetu ...Oliver mlakar je na kapiji , a ja se nisam ni obrijao !!!"

Eto to je moja cinicna i ironicna prica o vojsci o bacenoj godini zivota i ako nekoga vredja moje opisivanje staresina ,neka mi oprosti ...znam da nisu svi oficiri bahati, priglupi i bezosecajni ..ali ovi moji su to bili ...