Cavtat 1978

Zamoljen ili bolje receno isprovociran od strane jednoga druga, cije ime necu sada spominjati, a zovu ga Zivota,evo prisecam se I Cavtata daleke 1978 godine.
Ni dan danas ne znam kog smo djavola odlucili da odemo u Cavtat, da li su tamo bile Zanove ribice iz ekonomske skole, ili se Guletu prohtelo da vidi I neko drugo more, osim sipanjskog, no ipak odlucismo na kraju leta na sipanu da provedemo I par dana u Cavtatu.
Zan, Gule I moja malenkost , opremljena Cirinim satorom , iskrcava se na autobuskoj stanici Cavtat u kasno prepodne jednoga letnjeg, vrelog , avgustovstog dana….
Cavtat ima predivnu rivu I lungo mare oko celog rta, jedno 3-4 km dugacku, naravno u krug…
Neznajuci gde je kamp u kome se mozemo smestiti krenusmo mi rivom da ga trazimo , po suncu u punoj ratnoj spremi, rancevi, vrece za spavanje, sator, tezak kao olovo, samo Gule nosi svoju putnu torbicu u kojoj se nalazi cuvena prugasta pidzama, koja je inage vredna jednog posebnog poglavlja, koje ce sipurno I dobiti na ovome blogu,,I cetkica za zube….
Sator nam pritiska ledja, I odlucujemo da ga sutiramo , ili lepse receno, kotrljamo do kampa…kome se jos ne vidi pocetak, a ni kraj. Najzad posle 3.5 kilometara u krug, od 4 koliko je dugacka riva stizemo iscrpljeni, oznojeni I umorni do kampa….Da smo isli u drugom pravcu, pogadjate stigli bi za 5 minuta , umesto 45 koliko smo mi pesacili…
U kampu nalazimo mesto pored nekih Italijana koji imaju, ne sator, nego kucu , sve sa bastom, stolicama, nadstresnicom I da ne pominjem ogradicu oko kuce….
Odlucujemo da postavimo nas , ili bolje receno Cirin cuveni sator, trazimo neke kamenice da ukucamo koceve, kad nam prilazi civilizovani talijan sa specijalnim gumenim cekicem I velikodusno nam ga pozajmljuje.. posle ukucanih koceva I podsmesljivih pogleda jednoga drugoga, debelog talijana koji je sadeo u hladu I stalno vikao “spageti, tone spageti” onako znojavi I razdrazeni od sunca odlucujemo da vratimo “specijalni cekic”… izbor pada na Guleta, koji zna engleski za razliku od Zana, pa moze komsiji lepo da se I zahvali… Nevoljan Goravica odlazi sa cekicem dolazi do ivice baste , baca cekic talijanu pred noge I vice “hvala”?????
Mislim, posle se pitamo zasto nismo usli u evropsku zajednicu ????
No, da nastavim sa pricom….
Vece pada I svi se spremaju na pocinak,…… posle pojedenih konzervi , gotovih jela 29 novembra iz Subotice, ili Carnexa…sto je u sustini isto sranje, zan I ja se uvlacimo u nase vrece za spavanje, a gospodin Goravica vadi svoju uredno slozenu pidzamu, skida kupace gace, da ga nista ne bi stezalo ili ti sputavalo njegov topcic sa dve tresnjice,oblaci donji deo pidzame, zatim I gornji...zakopcava gornji deo pidzame do poslednjeg dugmeta, uvlaci ga u donji deo I tako sa cetkicom za zube odlazi na cesmu, udaljenu dobrih 100 metara od satora ..da opere zube…. Slika Auisvica, I ostalih logora prolazi mi kroz glavu , secajuci se kako ludak u prugastoj pidzami seta kampom….
Noc prolazi mirno, osim Guletovog hrkanja I sunce greje svojim toplim zracima krila naseg satora u 6 sati ujutro ….temreratura u satoru oko 45 stepeni celzijusa..tri decaka otvaraju svoje polusanjive oci I kao odlicno ustimovana trojka svako izvrsava svoj zadatak….zan sprema dorucak, gule u pidzami odlazi da opera zube a ja spremam kafu za svu trojicu… nes kafa, izum 20 stoleca za kampere I sve ljubitelje dobre crne kafe svojom aromom mami cak I nase komsije italijane, njen miomiris se prostire citavim kampom..
Ljubomorni na moju sposobnost da napravim takvo cudo od hladne vode I zlatno zutih zrncadi nes kafe moji postovani drugari sa prezirom prolivaju kafu pored bastice naseg italijanskog komsije sa komentarima...odvratno, bluzgavo,nikad nista gore nismo pili .....
Eto to je bilo njihovo drugarstvo...eto to je bio kamen temeljac za prijateljstvo dugo 40 godina ......
Naravno da nisam mogao istrpiti njihovo pljuvanje , cak i bukvalno, po mojoj nesa kafi, koja je i dobila ime po meni NES(A) kafa, i saopstio sam im da se istoga momenta kupim i odlazim za Beograd....Sto su oni jedva i docekali...
Spakovali smo Cirin sator i uputili se ,ovoga puta, dobrom stranom ka autobuskoj stanici u Cavtatu, a zatim i ka Plocama na voz...
Dogadjaje i avanture u vozu opisacu u sledecam blogu , a drugovima samo da kazem “Tako se ne gradi drugarstvo” dragi moji drugovi !!!!